Стеван Раичковић: Двојник

Он нема очи - ал ме вавек гледа.
Има за мене увек реч немушту.
Он први шане ону мисо сушту
Од које бежим ко од ватре, леда.

Кад пођем за њим - осванем сред блата.
Страшно ме држи, а неима шаке.
Или ме пушта небу под облаке,
А када падам - он ме не прихвата.

Због њега ћутим данима ко мутав
И носим суву стену изнад воде
(А сам се правим - празан, лак и плутав).

Кад реч заустим - ја уместо еха
Најежен чекам да ме свег избоде
Сломљено стакло његовога смеха.