Пролеће

Почетком марта, када непомичну, сивкасту зиму замене пролећне кише и варљиво топли дани, у мени се, неминовно али онако стихијски јавља сумња.Сумња која је поткована баш оним варљивим, маскираним у лето, топлим данима.Тих дана ( који трају до почетка лета) мисли ми се попут разузданих жишкица , које пуцкетајући искачу из камина, необуздано и непланирано крећу.Теже дишем, више спавам, пијем много више течности но уобичајно, и већину догађаја и људи који ме окружују видим луцидно чисто.Тада сам у стању, ни сам не знам како, да прозрем све те непотребне маске свега, свачега и свакога.Све ми је много јасније, све је отворено и прозирно.Та збрка мисли и осећања у мени увек саграде кулу сумње.Кула ме кад-тад подсети на Вавилонски торањ у сумраку једне ноћи, а понекада поприми облик тихог и равног Јадранског мора које ми запљускује табане.Вода је хладна али ми поред ове врућине баш прија.Уживам смешкајући се, а не видим опасност, ту морску неман, тај кобан план, те зали Вавилонског торња.Само му се дивим и уживам у његовим сладима.Сатима и данима ја уживам у чарима не помишљајући, ни на трен, на даљу будућност(даља будућност у том и таквом безвременом простору, да будем јаснији, очигледно не постоји).Када вођен том необјашњивом сатисфакцијом долебдим до ћуприје, до касе моје сумње, ја озарен и престрављен губим сву привидну белину мог завараног бића.Бацају ме са врха Вавилонског торња право у уста монструма из Јадранског мора.Пре но што схватим да је све то била пролећна грозница, моје метафизичко биће је осакаћено за један предиван и поучан призор.У бунилу се опраштам од пролећа и поздрављам лето.Навлачим маску разузданог и канда несташног дечака који са жудњом, испитивачки, гледа на свет око себе, а бојим се самог себе јер претходних неколико месеци сагледах свет који ме окружује, другим, презирним очима; очима болним и тешким, попут истине.