понедељак, 8. фебруар 2021.

Nemanja Dragaš: O recidivu nežnosti vodonika i helijuma udaljene zvezde








oči kao naše ili tvoje ili nečije tvoje oči

ginu u saobraćajnoj nesreći za život uplašenih pogleda

nakon čega ostaje svet(lo)

nalik dojkama ženskog pretka u dubokoj starosti

od kojih se suše rožnjače gladi

ako je kroz napukla usta stomak nevin progledao

razumeti beskrilje, to malo ljubavi što je sa grane palo telo

razumeti poslednje odavanje nerva pre nego li otkažu let

razumeti zašto nas napuštaju i u gradovima

složiti nebo u kapi - dovoljno jadno i lepo

zatvoriti oči znači

sahraniti okean u jalovu zemlju

koja neće dati drvo da se klinom dlan u njega zakuca.


Van sebe ili se

sam ili smo

sva polja na kojima se napasaju vrane kao divlji konji

u njihovom pogledu nas neće uočiti

urastamo u čekanje

da nekome dođemo

do malo vazduha

da vlati trave budemo

tako dugo budemo

tako dugo dugo budemo

samo pssst u mraku.


(EGO-MAKETE, 2021)



Нема коментара:

Постави коментар