уторак, 16. фебруар 2021.

DRAGAŠ: O zihernadlama

 



O
 ZIHERNADLAMA


"C'est une chanson qui nous ressemble

Toi tu m'aimais et je t'aimais."


počnimo neredom: ruzmarin okoštava, život ga ljubi do grla

knjigu pod zadnjicu, padala je kiša, umrlo opet telo kišlovskog,

stvari ostale i sve one godine, difuzno raspoređene

gogoljevsko plavo nimalo slično boji koja se na nebu može pronaći

pod rebrima suvi komad mesine za hrta, ako besan hvata u trku


most je srušen posle ratova

zato stojimo na kasetofonu

čekamo bicikl umesto autobusa

nakapavaš mi iz oka u oko

jugonostalgični fado

kao dve nekakvoće

čije se trepevice spajaju


rekoh li, ovo može da boli


kroz srce

nam prolazi dvanaestobrzinac

otkazuju mu kočnice

laje ker iz pedgrađa

prekoputa srušenog ljulja se most

naspram sata letnja gospodnjeg

amin za pesmu iz krvavog nosa


rekoh li, boli


točak se okreće

nad stajavšim nekakvoćama

Suvi komad mesine

leži na kaldrmi

od crvenih radio-talasa

pas je napokon potrgao lanac

lanac je napokon oslobodio psa


nikome o

o vrhu zihernadle



nemanja dragaš






недеља, 14. фебруар 2021.

DRAGAŠ: Drakonska težina nedelje

 




Drakonska težina nedelje

(interfejs)


Uspeo sam opet da se povredim

Navlačeći na sebe

Jutro posle produženog vikenda

Umesto crnine za Atlantidom.

Negde u toj buntovnoj tmini

Počupao sam morsku travu sa dna

Visilo je naopako. Bio sam jak, koristan.

U međuvremenu, platonski prostor

Fizički se sužavao u proton

Nenajavljen pljusak meteora

Nad Kajem i Gerdom

Oprao je poslednji suv obraz

Bez ijedne kapi atmosferske krivice.

Gde smo mi bili i zašto stojimo s obe strane

Ne radimo ništa, možemo sve

Nećemo se tako igrati nikada više.

Nikada više igrati.

Uspeću da se okrenem

Skinem, obučem i prođem

Do sledećeg petka

Kroz iglene uši

Kroz tvoje zaglušene.

понедељак, 08. фебруар 2021.

Nemanja Dragaš: O recidivu nežnosti vodonika i helijuma udaljene zvezde








oči kao naše ili tvoje ili nečije tvoje oči

ginu u saobraćajnoj nesreći za život uplašenih pogleda

nakon čega ostaje svet(lo)

nalik dojkama ženskog pretka u dubokoj starosti

od kojih se suše rožnjače gladi

ako je kroz napukla usta stomak nevin progledao

razumeti beskrilje, to malo ljubavi što je sa grane palo telo

razumeti poslednje odavanje nerva pre nego li otkažu let

razumeti zašto nas napuštaju i u gradovima

složiti nebo u kapi - dovoljno jadno i lepo

zatvoriti oči znači

sahraniti okean u jalovu zemlju

koja neće dati drvo da se klinom dlan u njega zakuca.


Van sebe ili se

sam ili smo

sva polja na kojima se napasaju ptice kao divlji konji

u njihovom pogledu nas neće uočiti

urastamo u čekanje

da nekome dođemo

do malo vazduha

do poslednjeg

vlati trave budemo

tako dugo budemo

tako dugo dugo budemo

samo pst u mraku

očiju nam.


(EGO-MAKETE, 2021)