Немања Драгаш
(1992) је књижевник, дипломирани драмски
и аудиовизуелни уметник и мастер
теоретичар драмских уметности. Рођен
је у Београду. Одрастао је у Пљевљима.
Члан је Удружења књижевника Србије од
своје двадесете године. Један је од
најнаграђиванијих младих српских
песника. Аутор је књига поезије: Фантазија
у плавом
(2008), Микрофонија
зрелости
(2010), Обећани
свемир (2014),
Оковани сатима
(2015), Избор из
поезије/Gedichtauswahl
(2016), Морфијум
(2018), Антитела
(2020)
Лауреат
је 45. Фестивала поезије младих у Врбасу.
Добитник је признања Тимочка
лира, које
додељује Радио Београд 2 најбољем младом
песнику. За књигу поезије Обећани
свемир добио
је књижевну награду Бранко
Марчета
(2016). Лауреат је награде Спасоје
Пајо Благојевић
(2019) и награде Милутин
Бојић (2020).
Вишеструки је добитник златних плакета
за поезију. Добитник је Видовданске
награде
Академије уметности у Београду. Наратор
је и продуцент више документарних,
играних филмова и представа. Члан је
Центра за
драму у едукацији и уметности
(Цедеум). Дневне новине Политика уврстиле
су га међу најуспешније младе уметнике
Србије у 2012. Говори енглески, шпански,
руски и украјински језик. Тренутно живи
и ради у Ростоку (Немачка), где се бави
генетиком и биотехнологијом.
"Разумевајући поезију као језгро напетости, простор сталног сукобљавања различитих силница, у свом симболизованом,
алогичном и синтаксички почесто разведеном говору, Немања Драгаш је читаоцу
предочио један јаким емоцијама обојен
доживљај света. Тај је доживљај обележен присуством осећаја неизвесности и
егзистенцијалног страха, на једној страни,
колико је, на другој страни, испуњен упечатљивим лирским сликама животне снаге и тоном лирске меланхолије.
Контрасти и парадокси, изведени до оксиморонских крајности, упечатљиво обележавају овај поетски исказ и чине значењско језгро његовог стваралачког поступка.
Због тога се у њима јавља и критички заоштрена, закривљена перцепција
савремености, субверзиван однос (дистанца и отклон) према њеном обличју, као
што се јављају интимистички акценти и
маштенска измештеност у повлашћени
простор поезије, схваћене „као лек” после
„сваког напада нуле”.
78
Налазећи се „у буци стамбених простора”,
напети и замишљени субјект који себе доживљава као „острво паралисано” понеку
песму, као архетипски говор о угрожености, изграђује на подлози коју преузима из
културне и митске традиције. Све то наводи на помисао да се у овим песмама обликује једно дубоко доживљено
и промишљено осећање живота као простора кризе и сталних искушења. Поезија,
као израз крајње суштине, као игра духа
и језика и неспутано трагање за смислом,
постаје отуда један од начина његовог аутентичнијег и приснијег доживљавања,
разумевања, прихватања и представљања.
Свему упркос. "
Милета АЋИМОВИЋ ИВКОВ
О светопогледу
све
почиње сном о три коња
наставља
се на додир по јагодицама
завршава
се буђењем
велика
је жалост простора
у
ширини догледа
али
не лези враже
у
непрегледности интиме
умива
ноздрве
полудневни
запах
и
проклетог и светог
пролећног
дана
лик
змијоборца
твори
се на загасју звезде
коњи
савијају ноге
међу
влатима
мајсторство
слике
прикрива
со и небо
уместо
воде
идем
ка светлом, нежном
миловању
грива
и
мој живот
сјати
се као дете
уплакано
до мора
у
светопогледу
степског
пејзажа
мој
син и његова мајка
обилазе
поља
без
српа у рукама
Инструментал
(чекање
те)
Збигњев,
толико
пута те помињем овде
одлетео
би одавно са прашњавог лустера
а
губим те из вида
као
путеводитеља
као
пракопно
као
праводу и правду
ти
имаш преча посла
али
чуј ме испод несвести
мајка
ми је једном рекла
‒
волела бих да те нисам родила
болело
је као трн у оку, једном од два
кога
да поменем, поред мене је ништа
ништа
је раштимовано бивше добро
све
је удаљено на немоћ до речи
скрушена
прилика прилази ми
штампа
неизречено као проглас
схваташ
ли моју мајку тако добро
као
што те нема на њеном месту
у
мојим одраслим грудима
кажи
ми
толико
пута те помињем
да
на свету нема других,
било
би сулудо имати смисао за тебе
волео
бих да ме само ти дижеш из ребра
О
зихернадлама
почнимо
нередом: рузмарин окоштава,
живот
га љуби до грла
књигу
под задњицу, падала је киша,
умрло
опет тело Кишловског
ствари
остале и све оне године,
дифузно
распоређене
гогољевско
плаво нимало слично боји
која
се на небу може пронаћи
под
ребрима суви комад месине за хрта,
ако бесан хвата у трку
мост
је срушен после ратова
зато
стојимо на касетофону
чекамо
бицикл уместо аутобуса
као
две некаквоће
чије
се трепавице спајају зихернадлом
накапаваш
ми из ока у око
југоносталгични
фадо
рекох
ли, ово може да боли
кроз
срце
нам
пролази дванаестобрзинац
отказују
му кочнице
лаје
кер из предграђа
преко
пута срушеног љуља се мост
наспрам
сата летња господњег
амин
за песму из крвавог носа
боли
точак
се окреће
над
стајавшим некаквоћама
суви
комад месине
лежи
на калдрми
од
црвених радио-таласа
пас
је напокон потргао ланац
ланац
је напокон ослободио пса
а
чини се
не
рекох ништа
о
врху зихернадле
.jpg)
