Dragaš: Hrabrost, kada me čitaš naopako

 u bolesti, način na koji telo misli je surov.

dečak postavlja pitanje – gde su mi ruke, mama?

mama se smeje vetrom iz grotla, grlom u okovu – evo ti

ima li ičeg strašnijeg od tebe ozbiljnog, tata?

- da, medved je upao u klopku, čuješ li ga?

mislio sam da je to pas opet dovukao moju kost.

(šesnaest sekundi niko nikome ništa)

mama postavlje pitanje – boli li opet ono?

dečak se greje suncem iz ognjišta, pa kroz oči

- možemo li se tako igrati jednom kad porastem?