"Поздрави ми моја лета"

Када убоге ми иструну књиге,

И цареве помахнитале дане,

Сећај се ја те још увек чекам,

И молим се за нове дане.

На пољани од двеста корака,

Мало дуже од линије живота,

Седи врба, сама, плаче,

Јер се боји тамног му мрака.

Врбо сетна зашто плачеш?

Зар нам није доста јада,

Дани су нам откуцали,

Сама вапи наша нада.

Чекала сам, чекала,

Прошла ми је младост лепа,

Тамна ноћ ме сада дочекала,

Поздрави ми моја лета.