Сећања

А и сада, када небо не сја, људи пролазе, крећу се, возе и скрећу.Непотребно проклете улице, проклете али испуњене сећањима.Јецаји и осмеси се даве и испаравају у виду прошлости.И кише падају, Сунце греје, а људи су ту, и како ми се чини биће ту заувек.Гласови јецају и губе се у нама.Волети туђа места, нова места, неистражене хоризонте, ја поистовећујем са самољубљем.Људи воле да лутају, па макар и узалуд.И док се све губи и нестаје у трену, попут наде у тмини, све што човек и може да уради је да корача.Кораци су универзумско велики и тешко схватљиви, а човек мали, јадан и тужан.Крај пута не постоји, барем не за сада.