Сан

Када растрган и одвојен снивам, ја снивам безнађе.Безнађе је суморно и тихо.Чини ми се право, попут аутопута, проходно али у исти мах непостојаће.Аутопут је суморан, можда због облака који га прекривају, можда због ноћи, Сунца, људи.Извитоперена машта, искидана и рзбацана.

Будан, попут рибара, бацам мрежу из облака у нади да ћу уловити сан који сам снивао.Журим, па успоравам и покушавам све спретније да забацим мрежу.Број  забачаја је ограничен.Када достигнем максимум релности једног будног човека мрежа се губи, нестаје и стапа се с оно мало сна што сам уловио.Тада корачам неспретно, као да не постојим, попут неке утваре.Грозота и лепота реалног и имагинарног се стапају у мени и тако ме употпуњују.Када мрак освоји мој свет, и када поново усним, тада се опет роди мој аутопут.У делићу секунде стварам нов свет, онако предиван и мучан-попут писања.Корачам, а са неба на мене неспретно пада мрежна киша.Ловим је и са њом се ујутру враћам у реалност.