Негде при дну улице Воје Дулића, тачно прекопута Народног музеја, у Пожаревцу, лежи једна стара трошна грађевина чије порекло датира још из прошлог века.Кућа има два спрата, једна дрвена двокрилна врата обојена белом фарбом и два прозора која се пружају дуж целог зида.Прозори гледају на улицу, тачније на Народни музеј.Оквири тих прозора су такође премазани белом фарбом која је, као и многе ствари на овом свету, под утицајем времена изгубила своју лепоту и раскош; та боја је сада сивкасто-бела.На неким местима је слој те фарбе у потпуности оштећен и на истим се назире метал који посматрачу једноставно квари ужитак гледања те грађевине.Ни улазна врата нису у бољем стању: фарба се са њих скоро у потпуности сљуштила, тако да се испод ње назиру труле дрвене даске.Спољашњи зид је у бољем стању.Наиме, на њему се налази само једна велика пукотина у којој се јасно распознају црвенкасто-наранџасте цигле.Остатак зида је окречен жутом бојом.Целокупна слика екстеријера те грађевине улива дозу страхопоштовања.То страхопоштовање је исто као оно које човек осећа према неким старинама, антиквитетима, итд.
Ентеријер у себи носи потпуно непоимљиву мистичност.Унутра се налази десетак шаховских столова окружени старин дрвеним клупама.На столовима непомично стоје шаховске штоперице.Заборавих да напоменем да та грађевина данас служи као простор за окупљање љубитеља шаха.Чланови шаховског клуба су углавном старији људи.Они се ту окупљају сваког радног дана и уз причу и пиво померају шаховске фигуре по табли притом разговарајући о својим проблемима и о уобичајним, свакодневним, стварима.Атмосфера унутар ове грађевине је смирена и тиха.Та тишина у себи носи једно уникатно значење које људи временом назваше животом.
Проводећи тако дане, љубитељи шаха, дружења, пића и разговора, ишчекују неки новији живот, потпунији и некако, једноставно, лепши.Наизглед небитне ствари које људи ту говоре, попут коктела помешан са целокупном атмосфером као и изгледом грађевине, у мени буде јаку жељу за животом.Та жеља се у једном тренутку распламса у необичну ватру која се , одмах потом, испољи на мом физичком бићу.И верујем да нисам једини у коме се таква жеља буди, а чији је афекат срећа и жеља за животом.Наиме, једног дана сам посматрао људе који пролазе поред шаховског клуба, сви су били насмејани, додуше прикривено, у очима им се одсијавала светлост нових , неистражених хоризонта.Једина чудна ситница која ми је привукла пажњу била је та да су пролазници у својој неограниченој срећи углавном гледали на горе, у правцу неба.Прво што сам помислио је да ми се све то привиђа али када сам и ја погледао горе обелоданила ми се и истина и разлог све те насмејаности и среће.Наиме, други спрат ове грађевине, уједно и последњи, је био једна велика мансарда.Мансарду је красила мала тераса жуте боје.Све би то изгледало нормално да није било тог дрвета: из цеви за кишу, која се пружала двадесетак центиметара са терасе, расло је једно предивно дрво.Било је, највише, два метара високо, прелепо разгранато и пуно зеленог лишћа с којима се поигравао ветар.С обзиром да је стабло било младо и оно се повиновало смеру ветра и заједно са лишћем плесало ветровити валцер.У првим тренутцима ми се дрво учинило много већим но што јесте; можда то и није била илузија, можда оно и јесте веће но што изгледа.Можда је велико и величанствено само када га ја или неко други посматра, а у хладним зимским ноћима се повлачи у своју чауру и подсећа на маслачак или мало семе.
Много је година прошло од како сам видео мансарду и дрво, можда и превише година.Сада стојим испред те грађевине.Пролазника нема нигде, само пахуље снега које падају на моје промрзле црвене образе и зимски ветар који свира оду мансарди и дрвету.Те грађевине више нема, отпутовала је у далеко ништавило.Нисам био присутан када се спаковала и отишла.Претпостављам да је то урадила у журби, оставивши за собом само песму и једно мало семе предивног дрвета које ме у овим бесним, сетним и олујним ноћима греје и нагони да даље корачам кроз пусте улице.
Нема коментара:
Постави коментар