Смрт

Кораци равномерно одзвањају иза мојих стопа.У једном тренутку их чујем савршено добро, попут својих стопа, а понекада само одзвањају и нечујно трепере.Осећам страх али не и узнемиреност.Када корачам мало дуже ја постајем равнодушан.Страх испари, а ја кораке осећам као своје.У хоризонту се назире огромна планина која одише тамом.Предео који до ње води је засут људским моштима.Лобање и ребра крцкају под мојим ногама.Ни на њих више не обраћам пажњу, навикао сам се на тај звук.Понекада, али само на трен, мени се обелодани једна мисао; мисао је мистериозна и неизвесна, попут питања.Све те ретке боје и мириси само појачавају афекат те исте мисли.Зашто људи равнодушно корачају том долином и игноришу сву ту тмину којом је она преливена?Зашто људи игноришу смрт?

Епилог:

Живот, и човек у њему, је одвише контрадикторан, и као такав он ствара савршенство.Једино у том облику постоји, одувек је и постојао, а на човеку као слободном бићу остаје следећи избор: прихватити га као таквог(неминовно истог) или заједно са њиме нестати.У поређењу са смрћу живот и не постоји; живот има баријере, а смрт је константна.Човек сваког трена неуједначено умире.