Poezija života

Prolazim ulicama, obilazim radnje, vozim se autobusom, vozom, i svuda vidim sumorna tuzna lica, zgrcena. Pa to nije lep prizor! Ne mogu da shvatim, da cak i ne postoji nikakav razlog da se osecam tuznom ili nesrecnom, a ipak slozim takvo lice. Prolazeci tako poprimim neprijatan utisak i vratim se kuci sa tom neprijatnoscu koju prenesem na svoju porodicu. Mucnog li dana.

 A ljudi medjusobno stvaraju cak takve mucne zivote. Rekla sam necu se prepustiti prizoru, ucinicu takav napor da se predstavim sa osmehom na licu, setajuci ulicama i radnjama. Zracicu svetloscu, onom koju imam u sebi. Mislim da prava poezija nije samo u knjizevnosti. Mislim da je poezija i kvalitet zivota. Poezija je upravo to sto se voli kod ljudi. Zivecu u poeziji. Nesto lagano, svetlo, nesto sto se rado gleda, udise, harmonizuje, nadahnjuje. Godi svakom coveku i ako moj osmeh probudi tu poeziju koji svaki covek ima u sebi, ma koliko bio mrgud, vratice mi se isto tako poeticnim osmesima na tim sumornim licima. Ali, nazalost, puno ljudi jos ne mogu shvatiti vaznost zivota u raznim bojama. Da li se ikad neko od takvih ljudi zapita, kakav utisak ostavlja na druge i kako ce mu se to vratiti. Ne, oni su tu i dalje neprijatni. Krecu se stisnutih usana, nabranih obrva, sumnjicavog pogleda pa cak i ako pokusavaju da nekim trikom nameste svoja lica iz njih ipak izbija onaj njihov prozaican zivot.

 Zato, hocu da zivot koji vodim bude poetican. Neka bude kao kisa, kao muzika, kao duga, stavicu u ravnotezu svoj unutrasnji zivot sa tim bojama. I usrecicu sebe, dacu svetlosti mog bica svojim bliznjima i prijateljima. Postoji i takva vrsta umetnosti da stvaram i rasejavam poeziju svuda oko sebe, da budem topla i ziva zauvek. Volela bih da sam kao Sunce pa da uvek probudim, osvetlim, izmamim radost ne samo na licima vec prvo u duhu. Kako bi samo lepo bilo. Nekada je bilo sasvim drugacije. Mislila sam da je to zbog toga sto se ja godinama menjam, ali ne. Vremena su ta koja se menjaju. U neka druga vremena, vecito sam slusala vesela kikotanja na ulicama, kaficima, ispred zgrada, u dvoristima.

 Kada jos blize prizovem te dane shvatim upravo ono o cemu sam pisala. Sav taj smeh i vesela lica bili su poezija. Mnogo vise ljudi zivelo je u poeziji, samo sto to nisu primecivali. Kao sto ni sada ne primecuju da zive drugacije. Jednostavno su sada pomireni onim sto se nalazi u njihovom bicu i kao da nemaju snage ni volje da nesto menjaju. Uhvati me nostalgija. Zao mi je ljudi koji nece da postave sami sebi jedno jednostavno pitanje: ”Kako ja uticem na druge?” To je jednostavno, a lepota je u jednostavnosti.