Ne, nikako

Ne, ne gledaj me kao čoveka. Ja sam samo prah pod nogama tvojim.

Tu, samo da me pregaziš svojim nežnim tabanima. Ne govori, ne daj rečima da me dodirnu.

Samo prođi. Ne daj mirisu kose tvoje da mi se uvuče u pore, da me pomeri. Pašće trošni most. Srce stoji, pusti ga da spava. Možda i bejah čovek, ali sada nisam. Sećanje, to sam sada. Nešto što beše, neka davna priča. Ne daj praznini da počne da se puni. Ostavi bokal bez dna na stolu. Sklopi usne, tvoj glas će razbiti svet. Ime svoje ne izgovaraj, daće sunca mraku. Ostavi stenu talasima, tu joj je mesto. Samo ćuti. Pusti da naš trenutak prođe. Ne rasteži ga, pući će. Tražiti nemoj reč ni ime. Opasna je zmija ispod kamena duše, ne pomeraj ga. Ne ne budi drug, prijatelj, rane ne vidaj. Otrov će odatle pokuljati. Ne ostavi traga da mislim o njemu. Ne daj mi osmeh, videću ga kako sjaji noću. Pusti mrak da grli i krije. Ne, nikako mi ne ostavi ’’možda...’’, sa tom mišlju da se budim. Zatvori prolaz, da pogled ne hrani čežnju. Ne poklanjaj nadu, iz njenog semena rastće otrovan bršljan onog ’’ šta je moglo biti’’. Ne traži druga u statui pored puta. Prolaznik si ti tuda, ništa više. Prolaznost. Ne želim. 
Čemu, čemu to što ti želiš, kad lepršavi korak tvoj vodi odavde? Odgovoriti nemoj. Samo zgazi, korakni preko mene, i pusti da vetar nosi prah koji nigde ne odlazi.