Nisam ti ja

Nisam ti ja za sreću.

Teško je tu biljku u životu držati. Treba je paziti, strepiti. Zalivati, i opet, verovatno, nikada neće procvetati. Treba joj naći pravu zemlju, odakle će proklijati. Na desolatnom pesku koji ja radim neće joj prijati. Truliće, pa će semenu, kao i do sad, krila pre iznići i odleteće na vetru, ka boljoj zemlji. Ratar zna svoju zemlju, svaki joj kamen upozna kada je radi dugo kao ja.

Kada ti kažem, odvikao sam se ja od nežnog tog bilja. Ruke su mi hrapave od trnja, smoždiću je dodirom, k'o i pre što sam. Traži da joj se pruža, da se zaliva. Nemam ja odakle. Niko mi bunar ostavio nije, a ovde, odakle ne mogu da odem, kiša pasti neće skoro. Nije mi ni dato da mogu vodu iz daljine nositi. Trebaš to i negovati, stalno dodavati čega se ne mogu ni setiti i štititi noć I dan. Ne mogu je ja zaštititi od vremena koje se ovde menja, od sunca čiju vatru neki drugi pojačavaju i umanjuju. Ne mogu je zaštiti ni ograditi od grabljivih ruku koje ištu ploda njenog I koji je žele zatreti, da mi ne raste. Još me pitaš da li gledam u vetar, da li će baciti koje seme zalutalo, okrnjeno od onih koji nisu obraćali pažnju jer kod njih rađa da ne mogu sve ni videti. Ne, prestao sam to. Više I ne odmahnem rukom kada mi pokoje zrno prozuji pored uva hitajući ka tuđem ataru. Uspeva ovde samo ovaj korov, trnovita puzavica nesreće. Otužni, otrovni, plodovi njeni rastu i rađaju u stotinama dok se množi, pravi šumu oko mene. Niko joj plodove ne dira, i svi joj pomažu da bolje raste, paze je i zalivaju, i kada im se protiviš. Dara imam za nju. Bez I malo truda je rasađujem, umnožavam, čak I kada ne obraćam pažnju, iako ne želim. Niče I otvara svoje cvetove gde korak spustim.

Nisam ti ja za sreću. Ne umem ja to da gajim.