Pad

Piješ, zadrhtiš, piješ.
Emocije prevladaju i mozak se gasi.
Onda padneš, i ne shvatiš.

Možda je najbolje ako padneš sa stolice. Ali ne, to retko biva tako. Retko biva da padneš sa stolice.

Padneš u očima, padneš potezom, padneš ponosom. A najčešće pameću, jer se ona tada ne da zadržati na lancu. Srcem jer mu se tada ne da snove zaključati. Pustiš đulad reči ispaljenih iz topa sačinjenog od drveta pravde koje ti je raslo u srcu.

Kada piće postane problem, lečiš se. Kada život postane problem, napiješ se. Negde između izgubiš tačan orijentir kada si šta od toga trebao da uradiš. Posle par takvih doživljaja, nemaš više šta da izgubiš, osim vere u pravdu. Naravno, ako si pametan. I ako si verovao u pravdu. U suprotnom ćeš ostati budala koja će verovati rečima bez potpore. Bitno je da si dovoljno povezan sa mozgom da  shvatiš da nema pravde. Novac, snaga ili moć.

Dalje su nijanse. Sve čemu možeš da se nadaš je da ćeš se provući između ovih koji to imaju neoštećen I neprimećen. Nepomična podmornica u dubokoj vodi. I nadaš se da to što pada prema tebi je nešto lepo, kakva poruka u boci, a ne dubinska bomba. Pitaš se kako dane da prekratiš dok ležiš mrtav u dubini koja te skriva. Samo dok ih masa ne povuče, onda se sami strmeknu I prestaneš da ih brojiš. Posle se pitaš koliko si uspeo da ih smandrljaš u jarak. Prođu tako meseci. Izmami te poruka, tačka na sonaru koja se na kraju pretvori u eksploziju koja ti opet ulubi šasiju I ugruva komandni most, pa se ponovo bezvoljno vraćaš rutini. Piješ, zadrhtiš, piješ.
I onda, ciklus za ciklusom, potraga za bocom koja nosi poruku te vodi ka bocama punim žestine I ka većoj dubini. Pratio signal, ljubopitljivo proveravao ili ne, jedno je sigurno: ostaješ olupina na dnu kada ti dani prođu.