Ukrštenica

Svako odlazi. I svako laže, čak i kada ne zna da laže u tom trenutku.

Ovo će biti toplo, toplo leto. Zgužvani ružičasti, zeleni i žuti papirići, flaša vode i knjiga obeleženih lekcija. Malo hladnoće koju promaja dovlači kroz prozor. Još nije otoplilo, duže se zadržala zima ovog leta, skoro poljubivši jesen koja se prikrala. Zaobišli su se kratki rukavi.

Naslonio je leđa malo dublje u crnu kožnu stolicu. Ispio gutljaj vode iz flaše, bacio pogled na monitor i onda iskrenuo glavu ka prozoru. Dvorište, na sredini panj posečenog duda. Dreka tri guske. Miris trave i iskopane zemlje koja dolazi iz bašte, kašalj žene koji ju je prekinuo dok tepa biljkama. Ovo je tako lepa noć. Tako lepa da se blagi drhtaji pružaju njegovim telom.Možda je i nervoza. Anksioznost doneta u kljunu tuđih odluka. Razmišljao je kako se ljudi trude da urade najbolje, da ne budu “zli”, kako bi oni to nazvali, ali samo dok se to tiče njihovih želja i interesa. Imamo snove, svi imamo snove i želje. I svi tvrdimo da smo dobri. Ne bi smo podneli da vidimo svoj odraz u ogledalu koje pokazuje istinu. Da smo svi sebični, samoživi poslastičari koji koru svoje sebičnost i gorke mrvice sopstvene želje uvijaju u slatke oblande pomoći drugom, ljubavi, zajedničkog života, sažaljenja... I da, da svi odlaze. Da ma koliko govorili da ma šta se desilo, ostaju, vole, drže se, nikada to ne urade. Ljudi su samo reči. Bez ponavljanja, blede. Ako ih ne pratiš, odlaze. Ako nisi koristan, ostaješ na podu kao okrnjeni šrafciger na dnu kutije alata. Svi su glumci, glavni glumci u svojim predstavama.Kada dobijaju ili gube, uvek su glavni glumci. I uvek imaju neko opravdanje kada žele nešto da učine. Uvek će naći opravdanje kada žele nekog da napuste. Nepristojnim smatraju, i sa čuđenjem gledaju iskrenost, i kada kažeš prostodušno šta misliš. Jer, bez oblandi, vide ono što i sami misle, a ako ne osude, neko može naslutiti to. Dovraga, sami mogu naslutiti to, što bi bilo još gore. Odbrambeni napad. A On, On nikada ne uvija u oblande. Između bolne istine, lažnog osmeha, flerta koji ne govori ništa, zarežaće kompletnom istinitošću, koja će poslastičarima doneti morsku bolest. Zato se i ne meša. Oni ne trpe istinu, on ne trpi laži. Svakom njegovo. Glumcima pozornica a njemu udobno mesto u prvom redu, sa odličnim pogledom na kučinu u koju se pletu.
             Začuo je dreku gusaka. Žena je prestala da kopa po bašti. Mrak je prekrio mesto, a on je ustao da zatvori prozor. Smirio se, više nije čuo zov ka razmišljanju o motivima, nije tražio odgovore. Imao ih je. Okrenuo se, seo ponovo i naslonio, još malo opustio, a zatim zadremao uz svoj crni nadgrobni spomenik, sa blaženim osmehom čoveka koji je rešio ukrštenicu, ružnu ukrštenicu lepih ljudi, ružne duše.