Zver

Izlazim iz sobe nakon što sam iskucao, patio nad papirom. Kada priča ne ide, ona jednostavno ne ide, I obrišeš je. Mnogi žele da mogu tako sa životom, ne shvatajući da mogu.  Sve što ti treba je konopac I cevi radijatora, greda ili slična odignuta stvarčica. Samo to, I rešenost. Čaša mi je prazna, a bocu sam ostavio u drugoj sobi. Užasnut stajem. Protrljam oči, nisam siguran da li mi se čini. Opet kao I prethodnih noći, mesecima unazad, ono je tu.

Vidim zver. Stojim mirno, u nadi da me nije primetila. Ali jeste, vatrene oči koje me režu, prepune surovosti su već sletele na mene.

Plašim se utvare pred sobom. Jeza mi se penje duž kičme. Stežem vilicu I ukopavam se, držeći čašu čvrsto u ruci. Koleno me preseca pa stežem vilicu jače.

Gledam očnjake, duge zube. Usta koja se otvaraju. Jezik sa žaokom na vrhu, spremnom da ulije otrov kada ugrize bez razmišljanja. Kandže, na tankim šapama, šalju nov niz drhtaja duž kičme. I krzno, ofucalo, ali opet pokriva svaku tačku slabosti. Plašim se, šta ću sada? Da li se maći? Da li će me pokidati?

Gde da pobegnem? Natrag u sobu? Prekidaču ne mogu prići pa mi svetlo ne dolazi u pomoć. A zver se miče. Bolje da čekam. Gledam kandže koje planiraju da me pocepaju. Da se zariju, I razrežu tkivo na trake. Počinjem da mislim, kao I uvek kada ne bi trebao. Oči zveri se jače pale. Shvatam, nisam završio.

Da nisam priče doradio, a one koje sam završio sam uništio. Ništa našao, a ono što sam imao sam izgubio.

Pričao sam, I samo govorio, a šta sam posejao na mrtvu zemlju je palo I reči na gluve uši bacih. Tako da ako me sada rastrgne, ostaće samo gorko sećanje u umu onih koji su me znali. Ali monstrum I dalje stoji.

Vidim inteligenciju u očima ove zveri. Vidim da u tom žaru stoji misao, viseća tenzija koja podiže pritisak sobe. Teško diše, kao da će se sada stropoštati. Besna, podiže usnu, pokazujući ponovo skalpele koje ima u vilici.   Zver još ne napada. Zašto? Zašto nas ne trgne iz ovog stajanja, sada, dok sam pijan? Zašto?

Polako počinjem da ga bolje posmatram. Povijena leđa, kao da je kroz tunel godinama hodala. Svaki pokret joj je pun bola. U rukama drži nešto maloga odsjaja, koje kao da krije poput blaga. Moram da vidim bolje.  Pružam ruku ka prekidaču, a ono podiže šapu. Stomak mi ključa. “Vrisnuću”, mislim. Otvaram usta da kažem, ali čujem “monstrume” izgovara. Ono to meni svojim promuklim glasom govori. Krećem korak napred I ono se približava. Neka bude šta će biti. Pritiskam prekidač I mala sobna sijalica baci kap mutnog svetla kroz sobu. Zver trepnu, a ja odlučno pružih ruku sa željom da je udavim, da iskoristim priliku da se pokrenem, samo da ne stojimo. Kao da mi je pročitala misli, skoči ka meni, obema šapama ka licu.

Čaša pade, ali ne puče, pravo na patos. Glasni sudar I pad sijalice praćen gubitkom ravnoteže. Protresoh glavom, zver je nestala. Onda ugledah je opet kako me gleda sa patosa. “Ipak sam sam, I ništa se ove noći nije desilo” iskezih se, I pređoh šakom po licu, dok zver iz portala na patosu udesi krzno na čelu. Sagnuh se I podigoh veliko ogledalo. Trepnuh I zagledah se opet u te vatrene oči, I u žalac na jeziku. I ništa oko mene ne beše, samo ja I ogledalo.