Луда

     Овде, од станара дома, нико и никада није знао њено право име. Када су је први пут назвали овдашњим именом, Луда, више се нико и не сећа, нити коме је првом пало на памет да га изговори. Иако се, већини, понекад и свима, дешавало да у различитим приликама  ово име, или надимак, употребе, овде се извесним схватало  и прихватало да само она, јединствена, непоновљива, има неприкосновено право, можда и обавезу да га носи, и да нико сем ње не може бити његов овдашњи власник. Због оцене да лепо носи то своје име, други су је са задовољством издвајали из масе, називали је Лудом, као да је то њена посебна привилегија. А и она, као да је овим својим новим, сада правим и јединим именом, схватала своју посебност, носила га је  без побуне и сваког другог оспоравања.

    Претпоставља се да је све почело од  дана доласка овде, када је први пут плашљиво изашла из своје собе, стала на капију дома, зурећи у даљину. Као да очекује неког ко треба да дође, ко јој недостаје, и чијем би се доласку радовала онако како то може само дете неком драгом и битном у животу, и  без кога се никако не може. Стицао би се утисак као да је желела да њен неименовани кум буде у праву, и да је њена животна, а и домска мисија, да стоји  на капији, гледа оне који долазе и одлазе, радује им се, без очекивања да је било ко похваљује и награђује за то ангажовање. То ни за кога није представљало ништа ново, нити за оне који раде и живе у дому, нити оне који макар по други пут улазе у дом, тако да је њено стајање на капији дома било свакодневни чинилац домског видокруга.

    Када се дешавало да је на капији нема, кришомице су извиђали шта ју је то спречило да не буде тамо где је очекивано да буде. Када се та спреченост дешавала због болести, што би они претпоставили или начули, недостајала им је, и са одушевљењем су поздрављали излечење и са правим олакшањем  прихватали њену појаву на капији.

    Но, једног дана, догодило се нешто до тада невиђено. Дошао је и њој  коначно неко њен,  неко стварно њен. Затражио је да је види, ближе и детаљније се обавесто о њеном новом дому, у жељи да види где и како живи, да се замери можда или похвали оне који се брину о њој. Чувши своје име, а не схватајући до краја шта се од ње очекује, безглаво, као на крилима, одјурила је у своју собу, почела бесмислено да преврће увек у нереду остављане ствари, онда је излетала из собе напоље, дошла је до капије, и поново се враћала, без икакве пажње на гошћу која ју је тражила. Наједном јој се поглед упутио на кутију индустријских колача, усмерену према њој, са очигледном намером дародавца, њеног госта, да та шарена кутија буде њена.                                                

    Зграбила је кутију, скоро отела, пригрлила уз себе, поново као на крилима суновратила се у свој мали собни простор, сакрила кутију под јастук, пројурила два до три пута с једног на други крај собе, онда кутију поново узела, још јаче пригрлила и излетела у двориште.

    Та шарена кутија колача била је само нови повод да јој се ругају. Неки, докони, који су сматрали  да је сврха сваке затворене кутије колача да се отвори одмах, поцепа, и да се без премишљања напуне руке колачима, угура по неколико одједном у уста као да само ти то имаш, и као да, ако би их имао неко други, то његово не би било исто то, нису пропустили да  кажу оно што једино о њој и знају, да је Луда. Другима, можда бројнијима, злурадима, шарена са насликаним колачима,  кутија је била само нови повод да јој се церекају у лице, да говоре да је, осим што је Луда, и глупа. Да би је изазвали и провалили тајну њене кутије, евентуално мало и за себе присвојили садржај, говорише да она не зна шта је у кутији. Но, она неповерљива према било коме, кутију је држала уз себе, наслоњену на груди, плашећи се свакога око себе, мислећи да је неко од  њих можда лопов, не дајући никоме до краја да довољно добро види кутију, а камоли да наслути или види њен садржај. Била је свесна да је то издваја, и да јој сви завиде, као никада до сада.

    После одласка Лудиног госта, кога није честито ни погледала, а камоли удостојила пажње, наставила је да  бесомучно јури по силним просторијама дома, себично држећи  уз себе кутију колача, ником ништа не нудећи, заборављајући да су јој сви, као почаст посебном лицу дома, увек давали све што су добијали од својих.

    Од тада је прошло много времена. Луда и данас чува шарену кутију индустријских колача, затворену, љубоморно, не дајући ни себи ни другима да завире у њен садржај. На капију одлази даноноћно, дочекује, испраћа, радује се свакоме ко  долази и одлази, не остављајући  утисак да очекује неког свог.

    Колачи давно сасушени, извесно никада неће имати праву и очекивану, докучиву сврху за друге. За њу ће имати. Остаће, међутим, вечита тајна да ли јој је та кутија колача била све претходно, све што није ово и овде, што је претходило овоме где је, или нешто друго? Ко ће, заправо, то и знати!

                                Нико то овде никада неће ни истраживати...

Милан Влајковић, сарадник

Параћин