Jednom ću te voleti više

Jednom ću te voleti više
no sad
prepoznaćeš to po mom hodu
po mom luckastom mahanju rukom
po mom milom šuškavom glasu
po užarenom pogledu od meda.
Jednom ću te voleti više
i daću ti parče svog hleba
pokloniću ti ceo svoj jastuk
i onu poslednju skicu tvog lika
nažvrljanu u svesci za neki dosadni predmet.
Jednom ću te voleti više
prepoznaćeš to po bulevarima
velegradskim
i stolicama i tamburama kafanskim
i po onoj kaldrmi boemskoj
kad te obgrle kao da su ti otac i mati.
Jednom ću te voleti više
od ovog aprila u boji zrele kruške
i od svake ptice što naš sokak opevava
od knjige i kafe u kišna jutra
i od sunca posle kiše.
Jednom ću te voleti više.
I ko zna, možda ćeš svakoga dana
misliti da se ja to zaljubljujem
u tebe kao prvoga dana...
A zapravo, lažem,
ne mogu te voleti više.
Od ovog koliko te volim sada.