Covek mog zivota

Gubim iz vida
ruke velicine dudove grane,
pohabane, nazuljane
a nezne toplinom i vernoscu
koje bi sve ove zive rane
umele da brane !
Lece.
Dugo sam ih sanjala.
Sve redje im se nadala.

Gubim iz vida tog
setnog coveka
koji ce moci ovo dete u meni
da cuje
i lice zene zvezdama da kuje.
Covek od meda,
od neba satkan,
a ziv i od mesa i krvi krpljen.
Spasen, strpljen.

I sad ljubim ogavne,
drske, prljave i strasne,
trbuhe lenje skoro izdasne,
pomalo klince.
Pomalo stare.
I zalim, nije da nije !
Kosu i telo, oci
i usne.
I srce.
Koje kad-tad ce da prsne
kao na Suncu vreli
nar.