Govor tišinom

                                                                               


Zar ne postoji korak između duše
 i uma, zar je taj nepostojeći korak
 suština misli?
 Tako se sudaram sa mislima prolaze mi
 tišinom šapata,
 da mi kažu kako je došao kraj onome,
 što kraja nema i da dolazi ono
 što neznam smem li početkom nazvati.
 Poznat mi je taj glas koji govori tišinom
 i kaže kako si tkivo moje
 i da mi te ni vreme ne može uzeti,
 jer neprekidno iz mene izlivaš
 tugu puneći me srećom i tako kalemimo
 jedno drugo u sopstvenom biću.
 Slušam iz svog tog prostora i čekam
 da me oblikuje još jedan novi dolazeći osmeh.
 I sve znam, a mislim kako ništa neznam,
 kao da sam došljak i putnik u
 sopstvenim mislima
 ništa i sve ovde ima smisla,
 a plodove istine kuša ono što
 se ne vidi i ne čuje u pauzama
 prolazećih misli
 koje se oblikuju svim novim osmesima
 koje mi stvaraš na licu glasom
 govoreći tišinom.

Radmila Stanković