ОЧИ ЧОВЕКА СА ИСТОКА

Очи човека са истока 
Што немају име воде, 
Љубе сваки њен ток.
Ти вирови година 
У којима се умивају
Ретко изречене лепоте искона
Опсене су за тужну мисао
Која цури из давно страдалог трена
И боли јако. Боли као сузе дечије 
Над напуклим телима
Нових порцеланских лутака. 

Те очи човека са истока 
Што немају име ватре
Горе као сваки њен пламен.
Лица која нису мапе светова
Никада неће знати да објасне истинитим речима
У име птица чијег неба би се прећутала трајност 
Погледа човека са истока
Када се тишине леде на растанцима
Као наша сећања у старим ожиљцима.

Ко би то босе ноге
Од мокре земље 
Танким велом одвојио. 
Чија би то кожа
Под капцима чувала мирисе
Хиљада људских додира 
Када сва сунца зароне у океане 
Да нахране живот првим, добрим зраком
И дамаром свемира пробуде јутра,
Док се гусеница одриче себе 
Зарад лептира који титрај свог крила венчава
Са трептајем ока човека са истока.


Немања Драгаш