Немања Драгаш: УПАЛИ СМО ВРЕМЕНУ У РЕЧ

               I

Птице које своја крила замене једрима 

Не пркосе вешто облацима и авионима.

Доћи ће времена која нас неће имати

И неке руже ће опет трњем бранити своју децу.

У дану који се само по путевима распознаје

Оставиће обрисе сва лица једнине и множине.

Неке нове магле упиће нас и њих као пролазност

И неке ће нове душе носити наша и њихова имена. 

Далеки од свих почетака и много изнад краја

Бројаћемо секунде до нове сузе која се отме

немом, пресахлом трептају тужног човека. 

Оно што смо дали једном и оно што јесмо сада

Никада неће увредити кожу хладнијег тела

које нисмо били, а могли смо сасвим бити

И тако рађати се, волети и изнова одлазити

            II

Тамо где падају два снега

А брегови остају голи,

страдају снови.

Каже ли ти ко да кренеш према југу,

Заплачи као што птица никад неће

И тај уздах који се отме из дубине бића

Детета неке брижне мајке 

Нека те подсети

Како се љубе мора у људима

На ивицама светова

Док ветрови носе речи,

Тишине вређају,

А верност престаје да се буди.

Немања Драгаш