СИН МОГ ОЦА

Последњих година, ветрови љубе класје као да нема дана сутрашњег.

Сунцокрети живе на сликама, коже испијају сате, а врисак пеца дамаре.
Ништа није као што је било пре деценију. Ми и трећа лица имамо иста имена.
Не знам како још пребледели дани разликују сумрак од угашене свеће.
Не знам које бих боје био да ме прва сећања могу окречити као зид. 
Испод мостова висе ми стопала, док обешен о облак

Сањам да постојим као квадратни корен бесконачног човека.

Пусте усне не знају да само мислима воле што им се кратко да на зајам.
Крв у телу или проклетство воде у стаблу, неће ме извести жедног из пустиње.
Неке ме речи удаве у потоку, улију у реку. Нисам кадар да прећутим себе. 
Као пуж своју кућу, колевку своју носим на леђима, ако се опет родим.
Размишљам да пловим. Време које ме буде чамцем прозвало, волећу. 
На рубу своје жеље, ја који јесам, постојим као дете човека који јесте
И бројећи, колико су пута душе испустиле перје зарад камена, песму
говорим првој руци која ми са другог краја света, прстима дотакне чело.

Немања Драгаш