...
Покрију ли ме твоје очи пустињом уморног света
Као дете мокре земље и пепела које јесам
Као човека од стакла и трена, који могу бити
Заборавићу како је лепо плакати крај тебе
И кидати власи грубошћу своје руке
Због нежности коју ми твоја ускраћује.
Ако снажно залупиш врата при одласку
Памтићу само себично-злу белину твог врата
И више ми никада нећеш бити онако битна
Као када смо први пут певали шансоне
Док су мајке рађале децу, а очеви се опијали...
Месечина плесала по крововима, јесен бледела
Улице се топиле, клавири болели до ситних сати
А тело је имало само шеснаест минута
Да схвати, како се кишом буди љубав
Када је живот успављује снеговима
У грудима оног који песму
Мање воли.
Немања Драгаш
Нема коментара:
Постави коментар